Vuk Sivko i grmljavina

Originalna priča Čudesne Šume · 2 min

Najljepše je kad priču čitate vi 💛

Jednog ljetnog popodneva nebo je potamnjelo. Grmilo je tako jako da su se tresle krošnje.

Zeko Hop i pas Šarko sklonili su se u staru špilju. Unutra je već netko bio. Velik, siv – i drhtao je kao list.

„V-vuk Sivko?“ šapnuo je Zeko.

„Nemojte se bojati“, rekao je Sivko tihim glasom. „Ja se… ja se bojim grmljavine.“

Šarko je zatreptao. „Ti? Pa ti si velik i jak!“

„Velik sam“, rekao je Sivko, „ali grmljavina je veća.“ I kad je opet zagrmjelo – BUUUM! – zavukao je njušku pod šape.

Zeko je sjeo pokraj njega. „I ja se bojim. Ali mama me naučila jedan trik. Kad sijevne, brojimo dok ne zagrmi. Što je broj veći, oluja je dalje.“

Sijevnulo je. „Jedan, dva, tri…“ BUUUM. „Tri“, rekao je Zeko.

Sijevnulo je opet. „Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest…“ buuum. „Šest! Oluja odlazi!“

Šarko je legao Sivku uz bok, da mu bude toplije. Brojali su zajedno, sva trojica, i svaki put broj je bio veći.

„Deset!“ viknuo je Sivko. „Petnaest!“ A onda grom više nije došao. Kroz oblake je provirilo sunce.

Sivko je izašao iz špilje i protegnuo se. „Hvala vam“, rekao je. „Nikad nisam mislio da će mi mali zeko pomoći da budem hrabar.“

„Svi smo hrabriji zajedno“, rekao je Zeko.

🌳 Kraj 🌳

🌱 Mala pouka

I velikima je ponekad strah – i tada im treba prijatelj.