Tri praščića

Na rubu šume, gdje trava miriše na djetelinu, živjela su tri mala praščića. Najmlađi se zvao Šuško, srednji Krcko, a najstariji Zidko. Sva trojica imala su ružičaste njuškice, zavrnute repiće i male, smiješne brkice. Kad su narasli, mama ih je sve redom poljubila u njuškice.

Mama svinja: „Sad ste veliki, dječice moja. Neka svaki sagradi svoju kućicu. Ali dobro me slušajte: u šumi živi vuk. Zato gradite pametno i čvrsto.“

Šuško: „Ja ću svoju kućicu sagraditi najbrže na svijetu!“

Krcko: „A ja još brže!“

Zidko: „A ja ću sagraditi najčvršću.“

I tako su tri praščića mahnula mami i krenula svaki svojim putem.

Šuško je jedva čekao da se ide igrati. Na rubu polja našao je hrpu zlatne slame. Šuš-šuš, slagao je ovamo. Šuš-šuš, slagao je onamo. Pjevušio je i skakutao, a slama mu je ulazila u uši i škakljala ga po nosu.

Šuško: „Šuš-šuš, slamica, gotova je kućica!“

I do kraja jutra kućica od slame stvarno je bila gotova. Bila je malo nakrivljena, ali Šuško je na vrata zataknuo tratinčicu i bio vrlo ponosan.

Šuško: „Hi-hi! Sad se mogu igrati cijeli dan!“

Krcko je otišao malo dublje u šumu i skupio pune ruke suhih grančica. Krc-krc, lomio ih je. Krc-krc, slagao ih je. Na vrh je stavio krov od velikog javorovog lišća. I prije ručka imao je kućicu od drva.

Krcko: „Gotova! I to prije ručka! Šuško, bacaj loptu!“

I dva su se brata igrala, trčala i valjala po travi sve dok im repići nisu bili puni maslačaka.

A Zidko je cijeli dan nosio teške crvene cigle. Miješao je žbuku, pa stavio ciglu. Opet je miješao žbuku, pa stavio još jednu ciglu. Polako, ciglu po ciglu, gradio je čvrstu kućicu s dimnjakom i malim okruglim prozorom.

Šuško: „Zidko, što se toliko trudiš? Dođi se igrati!“

Krcko: „Do mraka nećeš ni krov staviti!“

Zidko: „Prvo posao, onda igra. Čvrsta kućica čuva od vjetra, od kiše… i od vuka.“

Braća su samo slegnula ramenima. A kad je sunce zašlo iza brda, i Zidkova je kućica bila gotova. Zidko je obrisao čelo, pogledao svoj zid i zadovoljno se nasmiješio.

Jedne večeri, kad su se upalile prve zvijezde, iz šume je izišao vuk. Trbuh mu je krulio, a nos njuškao: njuš, njuš, njuš. Bio je to velik, čupav vuk s dugim repom, a najviše od svega volio je zavirivati u tuđe kućice. Došao je do kućice od slame, nakašljao se, namjestio najljepši glas koji je imao i pokucao. Kuc, kuc, kuc.

Vuk: „Praščiću, praščiću, pusti me unutra!“

Šuško: „Neću, tako mi mojih brkica!“

Vuk: „Onda ću puhati i puhati i kućicu ti otpuhati!“

I vuk je udahnuo duboko, duboko… pa puhnuo. Fiuuu! Slama se razletjela na sve strane kao zlatni snijeg, a tratinčica je odletjela sve do potoka.

Šuško: „Krcko! Krcko! Otvori!“

I Šuško je, hop-hop-hop, otrčao u bratovu kućicu od grančica. Krcko je brzo zatvorio vrata, a Šuško se sakrio iza njega i šapnuo da mu srce lupa kao bubanj.

Ali vuk je došao i do kućice od grančica. Kuc, kuc, kuc.

Vuk: „Praščići, praščići, pustite me unutra!“

Šuško: „Nemoj ga pustiti!“

Krcko: „Nećemo, tako nam naših brkica!“

Vuk: „Onda ću puhati i puhati i kućicu vam otpuhati!“

I puhao je. Fiuuu! I još jače. Fiuuu! Grančice su, krc-krc-krc, popadale kao štapići za igru, a javorovo lišće otplesalo je u mrak. Oba su praščića pobjegla, hop-hop-hop, ravno Zidku.

Krcko: „Zidko, Zidko, vuk nam je otpuhao kućice!“

Zidko: „Uđite, brzo. Ovdje ste sigurni.“

Zidko je zaključao vrata i stavio lonac juhe na vatru. Kućica je mirisala na mrkvu i krumpir, a braća su se napokon malo smirila. Ubrzo se začulo: kuc, kuc, kuc.

Vuk: „Praščići, praščići, pustite me unutra!“

Šuško: „Nećemo…“

Krcko: „…tako nam…“

Zidko: „…naših brkica!“

Vuk: „Onda ću puhati i puhati i kućicu vam otpuhati!“

I vuk je puhao. Fiuuu! Puhao je jače. Fiuuu! Puhao je i puhao, sve dok mu se obrazi nisu zacrvenjeli kao rajčice. Ali kućica od cigle nije se ni pomaknula. Nijedna cigla nije pala, nijedan crijep nije zadrhtao.

Vuk: „Uf… uf… ne mogu više…“

Vuk je sjeo u travu, sav zadihan, i kihnuo. Apćiha!

Zidko: „Vuče, kućice se ne otpuhuju. Kućice se grade.“

Vuk: „Hmpf… možda si u pravu…“

I umorni vuk odšuljao se natrag u šumu, šap-šap-šap, sve tiše i tiše, dok se nije posve izgubio među drvećem.

Te večeri tri su praščića zajedno jela toplu juhu u Zidkovoj kućici. Vani je puhao vjetar, ali unutra je bilo mirno i toplo, a vatra je tiho pucketala.

Šuško: „Zidko… hoćeš li nam sutra pomoći?“

Zidko: „Naravno. Prvo posao…“

Šuško i Krcko: „…onda igra!“

I sutradan su sva trojica, rame uz rame, gradila još dvije čvrste kućice od cigle. A kažu da je tog proljeća i vuk, duboko u šumi, počeo graditi svoju kućicu. Polako. Ciglu po ciglu. Laku noć.