Zeko Hop se boji mraka
Originalna priča Čudesne Šume · 2 min
Najljepše je kad priču čitate vi 💛
Kad je sunce zašlo iza brda, Zeko Hop se uvukao duboko u svoju jazbinu i pokrio uši šapicama. Vani je bilo crno kao u čizmi.
„Hu-huu“, javilo se nešto s grane. Zeko je zadrhtao. „Tko je to?“
„Ja sam, sovica Hu!“ rekla je mala sova i sletjela pred jazbinu. „Zašto se skrivaš?“
„Bojim se mraka“, šapnuo je Zeko. „U mraku se ništa ne vidi.“
„Ne vidi se?“ nasmijala se Hu. „Dođi, pokazat ću ti nešto.“
Zeko je provirio van. Isprva je bio samo mrak. A onda – trep! – zasvijetlila je mala zelena točkica. Pa još jedna. Pa stotinu njih!
„To su krijesnice“, rekla je Hu. „Pale svoje lampice samo kad je mrak.“
„A što je ono šuštanje?“ pitao je Zeko.
„To je ježić koji ide u šetnju. A ono žuborenje je potok. A ono gore…“ Hu je podigla krilo prema nebu.
Zeko je podigao glavu. Nebo je bilo puno zvijezda, a među njima se smiješio mjesec, okrugao kao kolačić.
„Mrak je prepun svjetla“, prošaptao je Zeko. „Samo treba dobro gledati.“
Te noći Zeko je zaspao na pragu svoje jazbine, brojeći krijesnice: jedna, dvije, tri… i san.
🌳 Kraj 🌳
🌱 Mala pouka
Mrak je samo noć koja se odmara. Kad ga upoznaš, manje je strašan.
💬 Razgovarajmo
- Što je Zeko vidio u mraku kad je otvorio oči?
- Koji su zvukovi noći bili zapravo prijateljski?
- Što tebi pomaže kad je mrak?
