Sovica Hu i jutarnje sunce
Originalna priča Čudesne Šume · 2 min
Najljepše je kad priču čitate vi 💛
Sovica Hu i Zeko Hop htjeli su biti prijatelji. Ali bio je jedan problem.
Kad se Zeko probudio i skakao livadom, Hu je čvrsto spavala u svojoj rupi u hrastu. A kad se Hu probudila i otvorila svoje velike oči, Zeko je već spavao u jazbini.
„Nikad se nećemo moći igrati“, uzdahnuo je Zeko i ostavio Hu pisamce na grani: „Bok, Hu! Danas sam vidio duginu boju u potoku.“
Navečer je Hu odgovorila: „Bok, Zeko! Noćas sam vidjela zvijezdu padalicu.“
Tako su pisali jedno drugome, ali Zeko je ipak bio tužan. „Želim te vidjeti, ne samo čitati.“
Hu je dugo razmišljala. Onda je napisala: „Postoji jedno vrijeme kad ni ti ni ja ne spavamo. Kad sunce zalazi i nebo postane ružičasto. Čekam te na velikoj livadi.“
Te večeri Zeko je došao na livadu, a Hu je sletjela na kamen pokraj njega. Gledali su kako se nebo boji ružičasto, pa narančasto, pa ljubičasto.
„Ovo je naše vrijeme“, rekla je Hu.
I od tada su se svake večeri, u sumrak, sastajali na livadi. Bilo je to kratko vrijeme – ali bilo je samo njihovo.
🌳 Kraj 🌳
🌱 Mala pouka
Prijatelji ne moraju biti isti – dovoljno je da jedni za druge nađu vremena.
💬 Razgovarajmo
- Zašto se Hu i Zeko nikada nisu mogli igrati?
- Koje su vrijeme dana našli za igru?
- Kada je tebi najljepše igrati se?
