Lija Mudrica i kolač koji se hladi

Originalna priča Čudesne Šume · 2 min

Najljepše je kad priču čitate vi 💛

Lija Mudrica ispekla je kolač od jabuka. Cijela je šuma mirisala na cimet.

Zeko Hop i mali Bodljica stajali su na prozoru i gutali sline. „Lijo, možemo li sad?“

„Ne još“, rekla je Lija. „Kolač je vruć. Mora se ohladiti, inače ćete opeći jezike.“

„Koliko dugo?“

„Dok sunce ne dođe do vrha one jele.“

Zeko i Bodljica pogledali su jelu. Sunce je bilo daleko. Jako daleko. „To je cijela vječnost!“ zakukao je Bodljica.

Lija se lukavo nasmiješila. „Vječnost je duga samo ako je čekaš. Ali ako se igraš, prođe kao ništa. Tko mi može donijeti nešto žuto?“

Bodljica je odjurio i donio maslačak. Zeko je donio žuti list.

„Nešto okruglo?“ Kamenčić. Bobica. „Nešto što pjeva?“ Zeko je doveo vrapca, a vrabac je zapjevao.

„Nešto mekano?“ Bodljica je donio paperje, a Zeko… samoga sebe. „Ja sam mekan!“ smijao se.

Igrali su se i smijali, trčali i skakali, i nisu ni primijetili da je sunce stiglo do vrha jele.

„Kolač je spreman“, rekla je Lija.

„Već?“ začudio se Bodljica.

Kolač je bio mlak, mekan i najslađi na svijetu. „Lijo“, rekao je Zeko punih usta, „ti si lukava. Prevarila si čekanje.“

„Nisam ga prevarila“, rekla je Lija. „Samo sam ga napunila igrom.“

🌳 Kraj 🌳

🌱 Mala pouka

Čekanje je lakše kad ga ispunimo nečim lijepim.